AnaM

Došao je iz kutije za cipele i imao sreću da rano detinjstvo provede u malom kavezu.
Stalno se gurao, bežao i želeo izaći napolje.
Došao je taj dan.
Snažno je zakukurikao i poleteo u opet ogradjen prostor.

Matorke, koke silikonke,
ljubopitljivo su ga gledale.

Nije bio zadovoljan ogradjenim prostorom, hteo je dalje, dalje, put zvijezda. Bar da može preći u onaj veliki, ogroman prostor i trčati... trčati.
Jednog dana, neko je ostavio malo otškrinuta vrata.
Poveo je celo svoje društvo u slobodu...

Sloboda, raširio je krila, zakukurikao i sretan poleteo napred.
Purani su se zaleteli na malo jato, koke zakokodakale i počele kljucati po mladim kokama, a glavni Petao, dika kokošinjca ga je tako čvrknuo u glavu, videći konkurenciju, da je odmah stigao do zvezda.
Mecabg je uletela medju njih pokušavajući razdvojiti zaraćene.
Puran ju je dobro čvrknuo i naučio pameti. Vikala je da svako ide tamo gde stanuje, ali je nisu previše slušali, sve dok nije stigao Glavnokomandujući i zaveo red.
Svi su se pokorno vratili u bazu, ali mali petlić i dalje čeka da neko zaboravi vrata, a za svaki slučaj vredno trenira skakanje na ogradu, ali tajno da mu ne poseku krila.
Ponekad mislim da smo i mi svi kao taj petlić. Poleteli bi, ali nemamo hrabrosti ili nam krila nisu dovoljno jaka...